Biznis nacionalnog folklora u selu Guči koje jednom godišnje beskrajnoj gomili sveta nudi izobilje "panem et circenses".

Festival u Guči: trans na karnevalu "a la Kalašnjikov"

Guča (Čačak), 10. avgust 2003. - Put prema Guči je nešto više od asfaltirane kozije staze. Kolona vozila vijugavo se kreće među obroncima planina ostavljajući iza sebe ravnicu u kojoj se nalazi gradić Čačak. "Doviđenja i srećan put!" Ne stigneš da kažeš ni "hvala" a već si drugde. Ono malo industrijskih hala nestaje u cvrkutu šume, u skladnom talasanju zemlje. Prostrana svetlost centralne Srbije sa onim geometrijskim rasporedom pašnjaka i voćnjaka ima lepotu nekih engleskih sela, a u to se dobro uklapa ono posebno mentalno stanje nemarnog i ugodnog širenja vremena koje se samo u tom istočnom delu Evrope sreće. Ritam putovanja po sporednim putevima neverovatno je usporen, a uživanje u neočekivanom susretu može se pretvoriti u autentičnu priliku za upoznavanje. Na tim geografskim prostorima beskorisno je praviti planove, ponekad čak i glupo i kontraproduktivno. Bolje je taj južni fatalizam utpoiti u intuiciju trenutka.

Šta li je to posebno u tom saboru trubača u Guči? Od periferije Čačka, duž lokalnog puta, vide se samo tamošnji mladi i "panevropske dangube" kako uverljivo podižu svoje palčeve, sigurni poput starih autostopera prevremeno penzionisanih. Svaki delić hlada na ivici šume postaje prilika za iznenadno trgovanje: seljaci iz tog kraja strpljivo čekaju da umorni i radoznali vozač zagrize njihov mamac od ukusnog voća, povrća, meda i đavolske rakije sa travama koje isteruje zlo. Učini ti se na trenutak dfa se nalaziš na putevima Istre, gde je boca rakije vrednost dodata uz "ćakulanje" sa prolaznicima, više kao okrepljenje od vrtoglavice izazvane vrućinom i krivinama. Primamo Filipa, ima 24 godine, autostopera možda malo previše naturalnog da bi sebi dozvolio gradski luksuz da nosi jamajčanske pletenice. Neki auto koji je dolazio iz Guče smelo ulazi u krivinu i skoro da je naleteo na nas: unutra je vesela družina momaka golih do pasa koji dižu tri prsta, znak srpske pobede. Možeš zamisliti kako bi bio lep čeoni sudar pri 60km na sat između braće? Nas, ne baš hrabre Italijane, obuzima bledilo. Naš gost, međutim, ne uzbuđuje se i počinje da priča o sebi. Rođen je u Skoplju, u Makedoniji, majka mu je Makedonka a otac Srbin, vojno lice iz jednog sela kof Guče. Filip gori od želja da sazna šta li stranci traže ovde, a pošto razloga ima dosta, pitamo ga o njegovoj muzici. Između Beograda i provincije odnos je uvek nejednak. Naspram snobizma glavnog grada stoji, često, osećaj dužnog poštovanja i inferiornosti provincije; ponekad i loše prikriveno nezadovoljstvo. Ipak, kada je reč o trubama iz Guče, stavovi su iznenađujuće podudarni. Guča ne dopušta srednji stav: može da bude samo "super" ili "strašno". Prokleti da su, nadasve, bivši umetnički "surpužnici" Bregović i Kusturica! To je, parafrazarina, najnovija izreka među nekim mladima, od Novog Sada do Leskovca. "Nema sumnje, obojica su veliki umetnici, nema šta da se kaže, ali kakvu su oni Sliku Srbije ponudili? Evropa misli srpski a govori ciganski, i obrnuto, i da nismo isti narod. Bregović je izmešao sve, napravio je svoju dobru muziku i svoj uspešan biznis, a na kraju nas je uništio", priča Filip. Pitam onda šta je to srpska muzika, a Filip odgovara da su se orkestri truba i trombona pojavili pod turskom vlašću kao vojna muzika. "Znači da je turskog porekla?", mislim u sebi i zadržavam pitanje meću zubima, znajući unapred odgovor. "Ovaj deo Srbije nema nikakve veze sa tom vekovnom muzičkom tradicijom, Guča ponajmanje jer su u to selo u vreme komunizma uvezli taj festival kao folklornu manifestaciju. A nemaju veze ni oni Romi koji na stolovima sviraju za novac. Bilo kako bilo, u Guči ćete naći najbolje trubače na Balkanu. Videćete kakav je to spektakl. I gledaćete zadnjice devojaka duž puta i činiće vam se da ste na karnevalu u Rio de Žaneiru". Svi se smejemo. Moj prijatelj fotograf, Marko, još pre no što smo krenuli za Čačak, saopštio nam je bio svoju neobičnu teoriju o "Srbiji kao o Brazilu Evrope". Teoriju o jednom nesvesnom bratimljenju koje je potvrđeno postojanjem jednog "Cafe' Brazil" u pravom etno stilu, na južnom ulazu u Čačak! Fatalizam i intuicija na balkanskom putešestviju? Globalizacija je zaista uvećala našu moć da poredimo i raspredamo. Taj poslednji dašak lakoće uputio je dorodošlicu toj subotnjoj večeri, najuzbudljivijem trenutku sabora, kada orkestri duvaju u svoje trube sa svom svojom strašću, sve do kraja snage, u iščekivanju nagrada koje se dele u nedelju.

Na ulazu u Guču privatne kuće nude parking na svom zemljištu, a nude i sobe po ogromnim cenama. Mesingana truba od tri metra, na prvom velikom raskršću u gradu, otvara pešačku zonu stvorenu zbog sabora duž koje se kreće čitava ona gomila koja je u zanosu od bljeska svetlosti, petardi i svih vrsta gozbi. Malo dalje nalazi se saobraćajni znak sa nacrtanom trubom: zabranjene su automobilske sirene! Prodavac naočara iz Novog pazara - srpskog Napulja - prodaje "Rayban" naočare bolje od originala, sa garancijom da nisu prave. Među raskošnim predmetima od drveta i terakote, među tepisima i makrameom, ipak nazadrživo izbija siromaštvo Srbije, kroz iste one drangulije koje se nevoljno prodaju, za šaku dinara, na beogradskim pijacama. Džepni sat nekog starog železničara, nošene cipele, češljevi, dugmad i šljokice - to je inventar jedogn očaja koji je sam o sebi dovoljno govori; To je Srbija od tri evra na dan koja pati, dok je spektakl sabora uvlači u svoj orgijastički zagrljsaj alkohola i znoja da bi, na kraju, razgolitio njenu stvarnost i pokazao je u prikrivenim mestima njene sopstvene karnevalske koreografije.

Masa posetilaca razliva se po ulicama Guče i zgušnjava u peni piva i u dimu roštilja. Već na prvom trgu masa je nesavladiva a zvuk truba iz kafana gutaju decibeli koji dolaze iz zaglušujućih pojačala: "Kalašnjikov, kalašnjikov, ej". Tempa parna i neparna u frenetičnoj brzini na činelama i bubnjevima; i telo ide samo od sebe. Mladi i oni manje mladi ponavljaju plesove i izraze iz filma "Underground". Posle nekoliko časova motiv "kalašnjikov" snažno cepa vazduh, a ponavljaju ga svuda. Na kraju krajeva, nemoguće je odreći se voljenog i omraženog Bregovića. Rat je pantomima kao u luna parku, sa dosta spontanog kabarea ali bez satire koje ima u filmu. To je deo jedne duboke provincije koja želi Evropu ali se oseća njenom žrtvom i koja, u suštini, prezire samu sebe. Prirodno je upitati se da li je to ostatak jednog mentaliteta koji curi na sve strane ili je to jedno zlo sa dubljim korenjem: pošto su kriminalizovali sopstvene susede, Evropu, Ameriku, islamsku opasnost i masonske i jevrejske lože, ne preostaje drugo nego obračunati se i sa jugoslovenskom muzikom kako bi se i dalje osećali neshvaćenim na svim frontovima, čak i u sopstvenoj kući.

Filip nas časti pivom da bi uzvratio za prevoz i nastavlja da priča o izvornom etnu i o turbofolku koji definiše kao kič i kao nešto što je dostojno dubokog prezira. Ipak, kod drugog spomenika trubi počinje prvi pravi turbofolk spektakl: jedna grupa polugolih i mišićavih ljudi igraju zagrljeni dodajući iz ruke u ruku veliko raspeće sa ogromnim fotografijama Radovana Karadžića i Ratka Mladića koje su uokvirene kao ikone i obavijene trakom "pokreta za srpsko jedinstvo". "Za vas su to samo kriminalci, a za nas Srbe to su heroji. Spasili su mnogo naših civila za vreme rata", tvrdi Filip sa sigurnošću. Na trenutak mi kroz glavu prolazi misao o zastrašujućoj manipulaciji kojoj su bile izložene i srpske izbeglice, moneta za potkusurivanje sopstvenih etnokracija. Pitam se da li je Filip zaista obavešten o ratnim zločinima da li se nnalazi u objektivnoj nemogućnosti da ih porekne kao da je reč o međunarodnoj propagandi. Da li barem zna kako je Karadžić, dok je on možda gladovao, leteo u Beograd da prokocka 200.000 maraka u kockarnici. Moje pitanje upada u uznemirujući prazninu: Guča sigurno nije idealno mesto da se o tome raspravlja. Niko od nas nema želju da drži o tome lekciju niti da time kvari jednu proslavu koje je pre svega srpska proslava, dakle - "njihova stvar". Pozdravljamo se muškim stiskom ruke sa obostranim neslaganjem, između redova. Dok pena piva šiklja na sve strane, grupa momaka igra oko "seoske lude", jednog sredovečnog gospodina koji se tetura i pokušava da sebi napravi prolaz, sa retardiranim izrazom iza debelih stakala naočara. Čovek koji je vodio kolo, sveto i profano, sa Hristom i sa "dva razbojnika" nestaje, u međuvremenu, sa scene. Ima možda nekih četrdesetak godina i srebrnu kosa koja ga zaista čini srodnim sa njegovim herojem sa pala. Posle sat vremena, ponovo ga srećemo u pravoslavnoj crkvi kako, telećeg pogleda, čeka svoj red da poljubi ikone svetaca i da prozbori koju sa popom koji, pak, kao pravi hrišćanin, ne pravi razliku među vernicima.

Centar grada, oko crkve, ukazuje se kao grupa starih kuća i malih vila uz nekoliko uobičajenih velikih zgrada nz pogrešnom mestu, kao zakasnela himna modernizmu. Na sve strane, pod šatrama-restoranima svuda se vrte ražnjevi sa mesom, a iz velikih zemljanih lonaca, među užarenim kamenjem, izlaze prijatni mirisi. Dim je zagušujući ali ne uništava osobitu "pagansku vitalnost" tih ljudi koji kao da se pune negativnom energijom kroz jedan epos poraza, i kao da regenerišu neki sopstveni duh jedinstva u zanosu igre i muzike koja je lepa ali koja se stalno ponavlja. Padaju na pamet štipanja iz Salenta, pesme i igre koje se izvode da bi se odagnao urok.

Samo u kafanama se može relativno mirno provoditi vreme. Neizbežan je izbor: isti oni srpski specijaliteti kao na kioscima, ali po švedskim cenama. Najbogatije porodice koriste tu priliku da se pokažu pa sedaju za stolove i naručuju pantagruelovske gozbe. Ciganski orkestar ide od stola do stola i daje sve od sebe kako bi im se trube, tromboni i saksofoni napunili novcem koju bacaju glavešine porodica. Kako prekorevati to "iskorišćavanje" u Guči? "Coca-cola company" lebdi u vzduhu sa svojom velikom bocom-balonom naduvanom helijumom dok se čitava nacionalna industrija piva, industrija hrane i televizije reklamiraju na svakom ćošku, kako na kakvom velikom nnacionalno seljačkom vašaru. Mladi romski muzičar, Gojko, ironično kaže: "Sviram jer me to zabavlja, a i dobro plaćaju. To je moj zanat, nisam ti ja Srbin!" Na taj način, ne znajući to, on daje odgovor našem autostoperu. Zatim nam pokazuje niz prebelih zuba, a onda naglim pokretom uputi pogled ostaloj petorici iz benda kako bi ga pratili u solo izvedbi pravo na desno uvo jednom koreanskom turisti koji, užasnut takvom energijom, ne sme da reaguje i zadržava zgrčeni osmejak. U dnu jedne sale dva mladića i dve plesačice igraju, tesno obavijeni odećom vojnički zelene boje što je poslednji krik, sa svetlucavim povodcima oko vrata i četničkim kapama na glavi. Romske trbušne plesačice, maloletne i sa kosom boje uskršnjih jaja, pokreću kukove na kojima zveckaju dukati, pružajući tako okrupnim lokalnim bogatašima njihova tri minuta plesa i erotskog zanosa u zamenu za novčanice koje im ovi zadenjuju u grudi. Sve se zbiva u tačno definisanom trouglu: saučesnički osmesi supruga otežalih od godina, debeljuškasti muževi koji pipkaju i, na kraju, budne oči klana nad devojkama. Jednoj bosanskoj porodici dopali su se Marko i Mario. Za nekoliko minuta stiglo se do bračne ponude za jednu njihovi ćerku, od skoro osamnaest godina kojoj je to, sasvim razumljivo, bilo dosadno pa je okrenula leđa svemu tome. Ionako ima vremena za razmišljanje budući da se devojka može udati tek sa d evetnaest godina. Čini se da je izbor pao na Marka koji ima stas nekog crnogorskog košarkaša. Tetka nosi blistavi šifon koji pojačava njen tužni i udaljeni pogled bivše dive. Duga crna haljina, blago egzistencijalistička, obavija njeno vretenasto telo, dok na krajičku usana jedna gorka pušačka bora ističe elokventnost njenog ćutljivog pristajanja i sklapanja očiju pri svakom povučenom dimu. Prema onom što priča rodbina, tetka je jedna čuvena pozorišna glumica iz Beograda, "ali nije važno", gurka se ispod stola Marko i šaljivo šapuće, "ima vilu u Sarajevu sa pogledom na grad"! A onda je tu Aldo, još jedan rođak (onaj koji "ako mi govoriš tršćanski, razumem te") iz Pule, predstavnik za bivšu Jugoslaviju jedne firme iz Padove, vodeće u svetu po proizvodnji mišolovki! "Shvataš li šta to za mene znači?" - Shvatamo da se usred takve gungule nalazi odličan podsticaj za neki film i da je, po svoj prilici, uzaludno suviše se naprezati da bi se dokučio smisao tok kermesa: privlačnost i mučno preterivanje idu ruku pod ruku sa našom nesposobnošću da proniknrmo do koje mere se ovaj deo Srbije uzima za ozbiljno. Kad gomila počinje da se smanjuje, pod jednom drugom šatrom nailazimo da jednu družinu povratnika iz rata u crnim i maskirnim majicama. Onako pijani i invalidni traže utehu u poslednjoj pesmi.

U jednoj sporednoj ulici koja vodi iza jednog restorana zvuk trube utihnjuje. Svetlost lampiona postaje prigušena. Pomrčina je ispunjena mirisom krvi skičanjem i blejanjem prasadi i jagnjadi koji topću po kolima pre no Što ih zakolju i okače. To je autentični seljački svet koji u jednoj gozbenoj subotnjoj noći odagnava atavistički strah od gladi na način svojih drevnih rituala koji su strani licemernom asketizmu koji iz industrijskih klanica donprema robu u frižidere supermarketa. Mesari svojim dugim noževima presecaju vratove, psuju i gunđaju nešto u vezi sa slabom zaradom. Nema se čemu čuditi. Malo dalje štand rumunske auto kuće "Dacia" nudi svoje najnovije modele po ceni od 5.000 evra koji se mogu platiti na rate tokom tridesetšest meseci. Put koji vodi na glavnu binu koja je na stadionu, gde sviraju najbolji bendovi, zakrčen je više nego da je u pitanju koncert Roling Stounsa. Ima tu i trenutaka panike, ali se niko ne tuče i ne svađa. Tako, u gomili, strpljivo čekaju svoj red kako bi stigli do te autentične muzike i kako bi se oslobodili tereta "panem et circensem" te manifestacije koja se, dobrim delom, pokazuje kao poslednji bučni ostatak populističkog turbo folka.

Dobrodošli u Guču gde su devojke kao na karnevalu u Riju i gde ćete naći najbolje trubače na Balkanu. Naime, izgleda da je jedna od najboljih grupa 2003. godine upravo "Balkan-brass-band" iz Čikaga!