Svake godine, u skladu sa tradicijom, oko 300.000 ljudi prisustvuje "zvučnom" festivalu trubača u Guči da bi tokom tri dana čuli brojne orkestre koji na njemu učestvuju

Uz široki osmeh i zvuk truba

Guča (izgovara se Kuća (tako je navedeno u originalu, prim. prev.)) je malo srpsko selo koje bi prošlo nezapaženo čak i u samom okrugu Dragačevo gde se nalazi, jer u toj oblasti postoje mnogo zanimljivija i važnija mesta. Šta to čini posebnim ovo seoce smešteno usred zelenih proplanaka, sa termalnim vodama u okolini i...

...obližnjim manastirima? Ni manje ni više nego najveći i najvažniji folk festival na Balkanu.

Tamo negde šezdesetih godina, nasuprot nezadrživoj lavini rokenrola, grupa muzikologa i etnologa uspela je da organizuje prvi Sabor trubača u Guči. Bilo je to skromno takmičenje na kome je tada učestvovalo četiri orkestara, jedan ili dva bubnja i između pet i dvanaest trubača koji su se borili za Zlatnu trubu.

Od tada je prošlo više od 40 godina. Festival se sve više razvijao i danas prevazilazi samo takmičenje i obuhvata čitavo selo. To su tri dana prepuna događaja i najbolje pleh-muzike. Dosta je onih koji godinu dele na dva dela: pre i posle Sabora.

Saborska muzika je brza, prepuna improvizacija, zadivljujuće virtuoznosti, oštrih i iscrpljujućih promena ritma, ali pritom ne gubi ništa od svog dubokog senzibiliteta.

Žitelji Guče, jedva njih tri hiljade, provode svoje mirne dane u plodnoj dolini, među kukuruznim i pšeničnim poljima, brojnim pašnjacima prepunih krava i ovaca, loveći zečeve, fazane, divlje svinje ili pecajući na reci. Sve ukazuje na to da je samo vreme odabralo baš ovo mesto da se tu odmori. Guča odiše nekom mirisnom tišinom lipa, borova, jabuka i šljivika. Leti, u suton, susetke izlaze na ulicu sa svojim stoličicama ili sedaju na staru klupu ispred kuća sa baštama u kojima se čak može videti i poneka tropska biljka.

Deca igraju fudbal, njihova starija braća su u nekom baru gde slušaju modernu muziku, dok im očevi provode vreme u lokalnoj kafani (bar) uz kafu, rakiju i nezaobilaznu partiju karata, domina ili šaha. I tako sve dok ne padne noć, kada se nebo ispuni zvezdama, a selo utone u san.

Ako uzmemo u obzir ovakav način života i težak pristup Guči, morali bi da se zapitamo kako je moguće da se u ovo tako mirno mesto, koje peške može da se pređe za manje od pola sata, u avgustu slije oko 300.000 ljudi. Hiljade posetilaca koji žele da čuju i dožive jedinstvena iskustva za samo tri dana. Prvi koji stižu na sabor u Guču su prodavci igračaka, keramike, kože i opanaka (kožne cipele sa izduženim i iskrivljenim špicom) i ugostitelji koji raspaljuju roštilje sa pljeskavicama i ćevapčićima (mleveno meso sa začinima).

Za njima stižu kamioni sa bingom, tombolom, lutrijom i raznim vašarskim atrakcijama, uz nezaobilazne vrteške. Za tili čas ulice se pune raznobojnim tezgama. Ipak, ono što najviše privlači pažnju su ogromne šatre gde će se održavati obilne gozbe praćene muzikom raznih grupa, među kojima će se ubrzo naći i prvi ciganski orkestri sa trubama.

Kada svi pristignu, selo izgleda kao neka mirisna muzička vrteška koju pokreću jake emocije i želja da se ne misli ni na šta sem na tri dana grozničavog provoda. Petak, prvi dan festivala, počinje doručkom s nogu, sa skoro nezaobilaznim kajmakom (svež mlečni krem) na vrućem hlebu. I odmah, vrtoglavom brzinom da se slučajno nešto ne bi propustilo, muzika počinje da trešti na sve strane, ljudi se šetaju od tezge do tezge, kupuju ili samo gledaju, oprobavaju sreću na bingu i svim vrstama lutrije, ne propuštaju da se popnu na neku od atrakcija i ne shvataju da su sve već probali, iako imaju osećaj da još uvek nisu videli ništa.

Sve se pojačava postupno, brzina, ritam, zvuk. Raste adrenalin i zaglušuje buka orkestara... Skoro uvek sviraju dva ili tri u isto vreme i pod istom šatrom, ali različite pesme, sve jače i sve brže. Igra se kolo (srpska nacionalna igra) ili čoček (igra sa orijentalnim primesama), jede se, pije, peva se i smeje. Posetioci pune parama kape ili trube muzičara i zahtevaju da sviraju sve jače, sve brže i brže.

Subota je. Kraj nedelje, što omogućava dolazak ljudi iz dalekih krajeva, ne nedostaju ni stranci, i sve se ponavlja, ali dobija na kvalitetu, kvantitetu, melodičnosti i emocijama. Niko ne želi da ide na spavanje iako je već uveliko svanulo.

Nedelja počinje prekrasnim tradicionalnim venčanjem koje predstavlja lokalna folklorna grupa. Mladenci i svatovi, obučeni u narodne nošnje, šetaju se ulicama praćeni raznim orkestrima, horovima i igračima. Narod puni fudbalski teren i okolne obronke da bi prisustvovao takmičenju Zlatna truba. Na podijumu dvadeset orkestara koji su ušli u finale, oko dvesta truba, svira zajedno pesmu Sa Ovčara i Kablara, tradicionalnu himnu te oblasti, kao pozdrav publici i zahvalnost tradiciji trube koja im je dala sve. Zastaje dah od zvuka koji dolazi sa scene, ljudi ustaju i počinju da pevaju poput nekog velikog hora.

Takmičenje protiče pred publikom koja se sve više predaje, dok se muzičari trude da pokažu ono najbolje što umeju i mogu da urade u svakom trenutku i sa svakim tonom. Kakav samo gromoglasan aplauz dobija pobednik! Guča ponovo ima svoju Zlatnu trubu!

Kada kucne čas da se krene iz Guče, sve je tako puno utisaka i emocija. Međutim, nekako preovladava osećaj da se nije sve videlo, čulo i doživelo do kraja, kao što to uvek biva sa najboljim životnim momentima. Sva sreća što će Guča održati svoj festival i sledeće godine i one tamo, svoj sabor, svoj i svačiji, to jedinstveno mesto gde se mogu čuti neponovljivi zvuci ovih truba i videti ovi karakteristični osmesi.

VODIČ

KAKO STIĆI:
Lufthansa ima letove do Beograda počev od 298 evra. Kada se nađete u jugoslovenskoj prestonici, do Guče možete stići autobusom sa presedanjem u Čačku.
 
SMEŠTAJ:
Jedini hotel koji se nalazi u Guči obično zauzmu muzičari ili članovi žirija, zbog čega je najbolje rešenje privatni smeštaj, počev od 10 evra za noć. Može se i besplatno kampovati. Smeštaj u obližnjim gradovima kao što je Čačak (dvadesetak kilometara od Guče), sa većom hotelijerskom ponudom, nije preporučljiv jer se tih dana gubi previše vremena da se stigne do Guče zbog beskrajnih zastoja na putu koji povezuje ova dva mesta.
 
GEOGRAFIJA: Guča se nalazi na levoj obali reke Bjelica, 166 km od Beograda.
BROJ STANOVNIKA: oko 3.000 ljudi.
JEZIK: srpski.
VALUTA: monetarna jedinica je dinar, podeljen na 100 para.
KLIMA: kontinentalna, sa temperaturom od oko 22 stepena tokom leta.
 
OBAVEŠTENJA:
Za ulazak u Jugoslaviju potrebna je viza koja se može dobiti u Ambasadi (ulica Velázquez 162, 28002 Madrid, tel: 91 563 50 45) ili po dolasku na beogradski aerodrom. Dodatne informacije o ovom muzičkom festivalu možete naći na veb strani www.galbeno.co.yu/guca/index.html.