Jedna reka, osam zemalja

Nigde bez Mocarta: "Dunavska princeza" na krstarenju od Passau-a preko Srbije sve do Crnog mora

Jednom dnevno palubom se razlije zvuk valcera. "Dunavska princeza" potom napravi piruetu, ispruži se ka reci i polako otplovi. Ovako počinje svako putovanje, sa mešavinom bola svojstvenog rastancima i novih iščekivanja. Sasvim sigurno na parobrodu Deilmann, čežnje ima u izobilju. U predvorju polirani mesing, salon u kome se čaj ispija uz zvuke operskih arija, bazen uz koji se služi saher torta. I sve to dok pored vas promiču simboli Austrougarske monarhije-od Passau-a kroz Wachau i dalje prema Beču i Budimpešti. Imate osećaj da se radi samo o prijatnoj vožnji šezdesetogodišnjaka koji ispijaju svoju kaficu?

"Nikako", izričit je Volfgang Huperc, direktor broda-hotela. "mi širimo vidike". Iz Mađarske, obrtnice svih dunavskih plovidbi, ovaj brod uplovljava dužinom od 1 600 kilometara pravo u srce Balkana kroz Srbiju, Hrvatsku, Bugarsku i Rumuniju, pa sve do Crnog mora. "Bili smo prvi koji smo organizovali ovo putovanje nakon završetka rata na prostoru bivše Jugoslavije", kaže Huperc.

Ovde je dnevno na ponudi egzotika. Izleti za Beograd i Bukurešt, poseta slovenskim tvrđavama, osmanlijskim džamijama i zaboravljenim varošima sa dahom komunističke dekadencije.

Za izobilje na brodu, zaslužno je sedamdeset zaposlenih koji su četrnaest nacionalnosti. Zlatinka, stidljiva kelnerica iz Bugarske, simpatičan Aleksandru iz Rumunije, opušteni hrvatski stjuart Josip, vredna Slovakinja Alena i poslastičar Ferenc iz Mađarske, koji desert servira na način da vam dođe da pre uramite taj parfe od maka i sladoled od meda, nego što biste se sladili njima. Bucmasti glavni kuvar Marjan Herlic, dnevno bdi nad tristotine menija i hiljadu zemički. To je raznolika multikulturna sredina u kojoj je službeni jezik nemački sa panevropskim akcentom. Ubrzo se na "Dunavskoj princezi" svako oseća kao kod kuće.

Sa konstantno punim stomakom putnik postaje usporen kao i sam brod, koji se blago predaje reci. Žurno postaje samo kada se pojavi neki od niskih mostova koji uokviruju Dunav. Tada se na ionako ravnom, parobrodu, rasklope prozori koji služe kao zaštita od vetra zajedno sa krmom, koja se "uvuče" kako ne bi ostala da visi na nekoj od gvozdenih konstrukcija. Posle Budimpešte, polako nestaju urbana naselja. Guste šume dopiru do same vode. Pošteđen pravolinijskog kretanja i nasipa, Dunav klizi kroz gustiš i bogate zelene krajolike.

Slede ostrva, rukavci, uvale. Na samoj obali na krhkim drvenim nogarima smestile su se ribarske kolibe, ispred kojih na suncu kao trapezi lelujaju ribarske mreže. Ribari samo bace kratak pogled na brod, a ljudi sa obale mašu. Deca doplivaju do brodu, seljaci kupaju stoku u reci. Uveče se na peskovitoj obali sakupljaju patke i čaplje. Slike su toliko žive. da imate utisak da gledate dobro poznati film.

Kroz "gvozdenu kapiju" Dunav se svom silinom probija ka južnim Karpate. Ranije su ovde brodove kroz brzu maticu vukli konji. Današnja hidrocentrala rezultat je jednog od velikih projekata komunizma. Titovo ime izliveno u betonu, polako nestaje.

Suviše brzo u rumunskom gradu Konstanci u bledom jutarnjem svetlu, pojavljuje se Crno more. Transevropsko zadovoljstvo koje se prostiralo kroz osam zemalja, po nama trebalo je da traje što duže.

SVEN WENIGER