Srbija - Beograd svih vrsta zvukova
Beograd: muzika u pokretu

Od Vincent Rea
Slike Julien Goldstein

Glavni grad jedne ruralne zemlje, Beograd ponovo postaje umetnički i kulturni centar koji je bio pre rata. Muzika svuda pulsira, pokazujući energiju jednog grada boemskog duha, otvorenog novim idejama.

Beograd je nahranjen jednom rustičnom magijom, već pedeset godina kako to podvlači pisac-putnik Nicolas Bouvier. Mada nema sličnosti sa selom, on ima seoski priliv koji mu daje misteriju. Kao glavni grad jedne ruralne zemlje, on je blisko opasan seoskim naseljima i prve farme nisu daleko. Na pijaci Vračar, jednom brežuljku blizu centra, prodaju se med i kajmak- beli istopljeni sir- gomile malina i žutih višanja, i nekoliko starih plastičnih telefona nasledjenih od jugoslavenskih socijalista.

Takodje seoske, aleje Skadarlije, nekada znane kao ciganske, šire se u samom srcu glavnog grada. Popločane ulice, fontana i na gomile stoljnaka na kvadrate daju ovom minijaturnom kvartu jednu malo "šarenoliku" atmosferu, pogotovo uvece, kada otpočinju orkestri starogradske muzike.

Oko stolova, podržanih sa violinom, harmonikom i kontrabasom, neumorni pevači započinju da pevaju popularne stihove u kojima je često pitanje nemogućih ljubavi ili dece odavnina opevanih od Otomana...Gosti ih prate u horu ponavljaući provlačenje svezanja novčanica pod žice svirača.

Klubovi po "brodićima"

Daleko od ovih bolnih stihova jedan potpuno drugačiji folklor elektriše obale Dunava i Save. Duž kej su cele godine usidreni brojni brodovi koji imaju upaljene zvučnike: elektro na Exil-u, ciganska na Crnim Panterima, house i tehno na Blaywatch-u i Sound-u...Mirniji tokom dana, ovi splavovi osvetljeni do ranog jutra imaju svake noći mlade koji su došli da se znoje rame uz rame i od kojih oni opušteniji završe golog torza na stolovima ili u bazenu, kada on postoji.

Ova vesela "sarada" neona i decibela se prostire na više kilometara, od ostrva Ade Ciganlije sve do granica Zemuna. Postavljen na Dunavu, na dva koraka od hotela Jugoslavija, Akapulko je magnet za publiku velikih mišića u odelima, pleplavljen slavskom lepotom, sa visokim štiklama i crnim naočarima. To je jedan od hramova turbo-folk muzike, žanra na čiji pomen neki poklapaju uši, ali koji čini ršum već nekih petnaest godina. Ova neprirodna mešavina tradicionalnih melodija sa neskladnim folklornim aranžmanima je sa preterivanjem upakovana u formama binarnog tempa najteže vrste tehno muzike.

Podrzana od režima Slobodana Miloševića, koji je u njoj video jak patriotizam, ova muzika naduvana testosteronom nadživela je u današnje vreme u jednu blago zasladjenu verziju prekrštenu etno-folk. Za Vasila Hadžimanova, lidera VH Band-a i mladog talentovanog pijanistu iz jedne virtuozne loze "nacionalizam nema nikakvog smisla; moj otac je makedonac, ja živim u Srbiji, često sviram u Bosni i išli smo da produciramo u Japanu, propraćeni hrvatskim pevačima"!. Nacionalno dokazivanje nije više recept, tekstovi su omekšani slatkim stihovima. "Etno folk nije ništa manje main stream, sa nezadovoljstvom navodi Vasil, i ostali muzičari treba da se snalaze da bi zadražali glavu iznad ovog ponora."

Kraj jednog geta

Medjutim Srbija nije više izolovan kulturni geto na jugoistoku Evrope i Beograd, raskršće Balkana, već je našao mesto na programu internacionalnih umetnika kao na primer Jamiroquai ili White Stripes. Prvi koji su probili izolaciju su evropski DJ-evi, na čelu sa Laurent Garnier-om, uzbudjenim vitalnim pulsiranjem ovog toplog celovitog grada. Anja Šuša, direktorka eksperimentalnog Malog Pozorišta Radović, kombinuje na svojim daskama marionete, moderni ples i klasični repertoar. Ona priznaje svom gradu "boemski duh, otvorenost novim idejama, iznenadjujuće umetnike i jedan dobar osećaj drugog stepena."Jedan ne baš lep grad, ispresecan gomilama bučnih taksija, ali čije usijane fasade čuvaju neočekujuće vrtove i luda mesta. Stanovi pretvoreni u elegantne barove poput Ben Akibe gde radi diskretni Vlada alias DJ Side One. Pre-opremljeni muzicki studiji kao onaj od DJ-a Marka Nastića koji se vraćao posle svakog nastupa u inostranstvu u svoje high-tech utočište postavljeno na sedmi sprat u zgradi Bigz-a. Terasa ovog industrijskog zdanja, stila Bauhaus, je mesto neobičnih izlazaka.

Latinski akcenti

U srcu starog grada, ispod Knez Mihailove, prodavci svega i svačega su menjali majce sa likovima starih "heroja" traženih od internacionalne pravde za razglednice bezobasnog izgleda, hvaleći rakiju od šljive. Trgovačka i šetalačka arterija centra grada nikad ne presušuje. Beogradjani se predaju jednom neprestanom šetanju.

Srpski glavni grad, prirodno slavski i balkanski, otrkiva na prolece jednu neslućenu latinsku prirodu: devojke vrlo oskudno obučene ližući iznenadjujuće sladolede prelivene voćnim komadićima. Prepune terase na kojima se pije espreso ili turska kafa preplivaju trotoare. Od prvih vrućina, plaže Lido i Ade Ciganlija, na nekoliko minuta od centra grada, su pretrpane. Stil a la dolce vita (slatkog zivota). Izmoreni skorašnjim i bolnim istorijskim peripetijama, mučeni nezaposlenošću, gušeni prosečnom mesečnom platom koja se graniči sa €200, beogradska omladina nastavlja trošak za trošak da sebi daje iluziju jednog slatkog života, goreći sveću na oba kraja. "Ljudi su umorni od govora, priznaje Vlada sa bradicom i malim okruglim naočarima, gitarista Darkwood Dub-a, jedne apolitične grupe "electro-jazz-dub" brzo uporedjene sa Saint Germain od Ludovic Navarre. Eksplicitne reči, političke poruke, oni ljudi koji su se borili protiv Miloševića više to ne žele. Više vole da se prepoznaju u ličnim, subjektivnim tekstovima.

Sa strane Kalemegdana

Sa padanjem dana, dok se jedan mali avion otisne sa Dunava očešavši se o grad svojim žutim stomakom da bi prosuo insekticide, jurimo da se ohladimo na Kalemegdan. Na kraju jedne pešačke ulice, ojačana tokom vekova, ova tvrdjava uranja pravo u vode Dunava i Save, čije ušće nadzire. Staze se rastežu do vrha brda gde se pogled hvata za dekor post modernističkih visina sivih tornjeva Novog Beograda, klizeci pod svetla Zemuna, starog austrougarskog sela, i onda se gubi u ravnici punoj topline, široke iskockane poljoprivredne površine koja se prostire do Budimpešte i vrata Austrije.

"Triologijski" klubovi

Već iz prvog sumraka, pukotine odzvanjaju od zvuka jednog zagluvljujućeg ritma... Podnožje kupole je pretrpano klubovima. Barutana prima concerte i festivale u jednoj staroj otomanskoj barutani usečenoj u stenu. Na par metara su Sargon i Underground, koji je takodje delimično trodelan, pozivaju trendi populaciju svih godina kao i DJ svetskog renomea. Temelji stare citadele se tresu pod decibelima. Sigurno je da energija nije ista kao ona koja je ukrcala mlade devedesetih na krovove, pećine i cak ulice da bi pobegli od zvaničnih govora. Bilo je to oslobodilačko ključanje, mali dzez klubovi, takmičarski aktivizam radja B92 i bogati sati Centra za intelektualnu dekontaminaciju. Danas, večeri se "normalizuju". Već više ne mislimo na mračne i pomalo lude godine. Iako u ulici Kneza Miloša, Beograd i dalje izlaže ožiljke bombardovanja iz 1999. Sedište policije i generalštab Miloševićeve vojske počivaju ovde, izrešetani od strane "hirurških" udaraca NATO-a. I dalje sačuvani oni su kao metafora za jednu zemlju koja još ne zna šta da radi sa svojom prošlošću, ali koja ima zelju da zaboravi. Dok se Bjelo Dugme, stara grupa Gorana Bregovica, reformiše nakon prekida od šesnaest godina, više od 200 000 beogradjana se skuplja na hipodromu da se pričesti sa svojim starim idolima i podsete lepih osamdesetih.

Nema venčanja bez ciganske muzike

Drugi dekor, drugi ambijent. Na skveru hrama Sv. Sava, kiša dinara odzvanja pod nogama mladog venčanog para. Ciganski muzičari, koji su čekali u prikrajku, izlaze iz senke i otvaraju dobrodošlicu. Tromboni, trube, violine, gitare zuje i mešaju se. Svirajući, trubači se priblizuju zvanicama, svirajući im na uvce, kleče, unose se...sve dok svako ne sklizne novčanicu u kućište njehovog instrumenta. "Ciganska muzika je vrlo popularna ovde, ali pre svega da proprati venčanja i krštenja", objašnjava stari Dragan Ristić, vodja i gitarista ciganske grupe Kal. Nezaobilzani su on i njegovih pet ortaka koji su baš zapalili atmosferu jednog cluba izgubljenog izmedju Zemuna i Novog Beograda, nemoguće ritmove srpskih, makedonskih, kosovskih, Bregovićevih i čak i Manu Chao tonova..."Srbi cene na drugačiji način naš repertoar sada kada je priznat van granica".

U senci Svetog Save

Povratak Sv Savi… nekoliko bljesaka aparatima i zatim svi uskaču u kola: proslava se nastavlja u restoranu, dok ce bučni orkestar da uveseli neku drugu ceremoniju. Tišina pada na kapelu koja od sad živi u senci gigantske pravoslavne crkve Sv Sava, najveće na Balkanu. Kulminirajući na 70 metara iznad popularnog kvarta Vračar, ova zelena kupola se nastavlja na bele zidove prepune svetla. Unutra, načičkani po konstrukcijama, gomila radnika nastavlja rad započet...1935. U jednom uglu, nedodirnuti ovom nezaobilazne aktivnosti, šačica vernika se moli ispred tri ledene papirne ikone. Napolju, Sunce je već visoko "upeklo bez stanja duše".